Gradska opstina Palilula

Комисија за Награде Града Ниша на седници одржаној 26. децембра 2016. године, једногласно је донела одлуку о додели НАГРАДЕ ГРАДА НИША “11.ЈАНУАР“, Највише признање Града Ниша припало је ове године појединцу и установи са територије Градске општине Палилула: АЛЕКСАНДРУ ГРБОВИЋУ, управнику Казнено поправног завода Ниш и ПРИЗРЕНСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ “СВ. КИРИЛА И МЕТОДИЈА“ У НИШУ. Највише признање Града биће додељена и БОЈАНУ ЈОВАНОВИЋУ, антропологу, научном саветнику, ЕЛЕКТРОНСКОМ ФАКУЛТЕТУ у Нишу, НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ “СТЕВАН СРЕМАЦ“ Ниш. Награда Града Ниша “11. јануар’, састоји се од Повеље, статуете “Ослободиоцима Ниша“ и новчаног износа и биће уручена, 11.јанура поводом Дана ослобођења Ниша од Турака, на свечаној седници Скупштине Града Ниша у „Официрском дому“

ИЗ ОБРАЗЛОЖЕЊА ОДЛУКЕ:

Награда Града Ниша “11.јануар“, највише признање Града Ниша, додељује се Александру Грбовићу, управнику Казнено поправног завода Ниш Грбовић је рођен 1966. у Чачку. Завршио је Војну гимназију и Војну академију. 1996.године , специјализирао за рад у безбедносним службама. Службовао је у више гарнизона Хрватске, Босне и Србије. Три пута је ванредно унапређиван. Ванредно је унапређен у чин пуковника (са непуних 35 година постао најмлађи пуковник у Војсци Србије од 1945. до данас).

Одликован је више пута од стране Председника СР Југославије и Председника Србије и Црне Горе, носилац је ордена Светог Романа Епархије нишке и ордена Светог Саве додељеног од стране Патријарха. Радио у Војсци, учесник је у 3 рата, радио у више приватних фирми, био председник Општине Пожега, а као управник КПЗ у Нишу ради од 2013. године. Што се тиче Казнено поправног завода у Нишу, у 2012. и 2013. години ова установа је била најлошија установа за извршење кривичних санкција у Србији, позната по кршењу људских права, нераду и великим финансијским проблемима.

По доласку на место управника 2013. године, дугови и блокада рачуна завода износили су милион евра. У протекле 4 године, од када је управник, у Заводу је изграђено, реновирано и реконструисано 11 објеката за смештај осуђених лица и производњу у оквиру Завода, отклоњени су сви недостаци уочени од стране Министарства, невладиних организација, Заштитника грађана и међународних организација. Процесуирано је више случајева корупције и тежих повреда радних дужности од стране запослених. Упосленост осуђених лица је повећана за 500%, приходи су увећани за 1200%, производња млека за преко 1000%, производња поврћа преко 1000%, производња сточне хране за 800%, производња у металском одсеку увећана је за 400%, производња у текстилном одсеку за 500%, у дрвном одсеку за 300%.

Постоји преко 50 комерцијалних уговора о пословно техничкој сарадњи. Битно је смањен број поднетих притужби осуђених лица у односу на период пре 2013. Реконструисана је и обновљена је црква у оквиру Завода, Свети Стефан Дечански. У Заводу су организоване разне културне и забавне активности, учествовано је у више хуманитарних акција. Завод је добио високе оцене од стране Заштитника грађана, невладиних организација за заштиту људских права и Међународног Комитета тортуре. Александар Грбовић је у досадашњем раду истакао своју предузимљивост, енергичност, флексибилност, доследност, хуманост, одлучност а уједно и предусретљивост и креативност, те много урадио на изградњи хуманијег односа према осуђеницима, њиховој бржој и бољој ресоцијализацији и реинтеграцији у друштвене токове. Из свега наведеног, Комисија сматра да Александар Грбовић заслужује највише признање Града и нада се да ће награда бити подстрек за даљи успешан рад.

Награда Града Ниша “11. јануар“, највише признање Града Ниша, додељује се ПРИЗРЕНСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ “СВ. КИРИЛА И МЕТОДИЈА“ У НИШУ : После НАТО бомбардовања наше земље 1999. године и отимања Косова и Метохије и протеривања српског живља, ту судбину је поделила са својим народом и Призренска Богословија. Благодарећи разумевању челника града Ниша, а особито ондашњег нишког Владике, а садашњег Патријарха српског, ГГ Иринеја, школа је нашла своје уточиште овде, у Нишу. Без изгубљене иједне школске године настављен је рад у Хиландарском метоху 01. децембра 1999. године. Од тада су регуларни грађани овог града, у који су донели огромно културно-просветно наслеђе нашег народа из Старе Србије. То је била једина редовна школа у оквиру српског народа под Турцима. Многи учитељи, свештеници, јавне личности, професори универзитета, писци, сенатори били су или ученици или професори ове школе.

Довољно је споменути да је она једина међу свим богословијама Српске Цркве дала четири патријарха, и то: Варнаву, отрованог за време Конкордата 1937. године; Гаврила, замонашеног у Манастиру Сићеву, који је био депортован у логор Дахау у време Другог светског рата; Павла, светог човека, који је слава и понос нашег народа и актуелног Иринеја, који је познат свим Нишлијама, јер је са катедре нишког епископа изабран на трон Светог Саве. То су плодови ове Богословије. У току Првог светског рата, како пише Добрица Ћосић у свом роману “Време смрти,“ у овој Богословији је била закопана круна Краља Петра Првог, Владина архива и дворско посуђе. Архив и посуђе су Бугари пронашли и однели у Софију, а круну нису.

После Другог Светског рата, Богословија је тихо радила борећи се за свој народ и одржавајући веру у њему да ће доћи боља времена. Школа је заједно са Црквом била једина тачка ослонца за наш народ у Призрену и околини. Преласком, по невољи, у град Ниш, Богословија није остала у запећку, већ је одмах изашла у народ и, по благослову Епископа Г. Иринеја, укључила се у културни живот града Ниша. На стотине предавања су професори Богословије одржали и још увек се одржавају на Нишкој телевизији, Нишком културном центру, Студентском културном центру, Универзитету. Богословија учествује у Светосавским академијама, прославама других празника у медицинским установама, факултетима, Команди Града. Одржава помен на нишком војном гробљу, како српском, тако и енглеском, увек с пригодном речи. Богословија је подигла месингану спомен-плочу војницима и поставила је с источне стране храма у Метоху изнад нађених костију с натписом: “Они су пали за нашу Србију и слободу 1915. г.“ Ово је остало до сада незабележено. Плочу је осветио садашњи Патријарх, као епископ нишки.

Ђаци и професори дају крв у акцијама давања крви и шири се свест о братољубљу и човекољубљу. Подиже се општи ниво духовности, тако да би Универзитет желео да у свом саставу ова Богословија прерасте у Богословски факултет Нишког Универзитета, о чему се воде преговори. Град Ниш је добио велелепну зграду Богословије која краси Делијски вис и Габровачку реку и она је трајни део овога Града. Из свега наведеног, Комисија сматра да Призренска богословнија “Св. Кирила и Методија“ у Нишу заслужује највише признање Града и нада се да ће награда бити подстрек за даљи успешан рад. (:Пеиредио Д.Видојковић, фотографије, ЕКОполис)